Мир

Мир,

            проналази луку у вечности.

Вечност се мимоиђе са временом. Вода живота радује ум и храбри срце, у пустињи неиспаване промене. Сваки ритам је прошлост. Трње празнине преде прашину.

Монах је данас избледео своје име.

Нека војска пролази. Монах се не осврће. Неке жене запомажу. Монах се не осврће. Сељаци се побише. Монах се не осврће. Булдожери раскопаше. Монах се не осврће.

Окренуше пет држава у једној и све рђаве. Монах се не осврће.

Када понесеш и носиш

                                         крст

                                                   више се

                                                                  не осврћеш.

Немаштина немања

Писац је тајанствено посетио шпајз и напио се.

Једино је тако могао да чека госте за које није знао да ли ће доћи. Ишчекивање изискује знатан психолошки напор. Никад није био добар домаћин. Искрено се гадио људи и није умео да буде неискрен.

Такве особине су и пробудиле писца да пише и клеше речи.

Шпајз као простор је мистерија. Тражио је кљешта да би скувао чај и оборио вотку. До тог тренутка није ни имао увид да је та вотка баш ту. Кад је оборио вотку више није тражио кљешта да би скувао чај.

Чај није могао да се скува без кљешта.

Сасуо је из флаше вешто и попио пријатељску количину. Поглед му је пао на паука који се услед буке померио и нагло застао. Након другог трзаје из флаше решио је да се извини пауку што га је узнемирио.

- Пауче незнани делијо,извини што сам те узнемирио у мом шпајзу који је твој дом. Нисам те звао овде да се скућиш али је недопустиво да реметим твој краљевски мир у мрежи примитивном буком.

Након изговорених речи сунуо је вотку негде до слике. Затворио је врата шпајза нежно и лоповски тихо. Да то није урадио изговорене речи не би имале смисла.

Вотка је остала у кухињи.

Писац је отишао у собу и легао на кревет задовољан.