Маховина поетике I

                      Саша Б. Пешић

Издаја славуја

Мамимо се горким медом
верујући у нестварно
о нема безазленог дана
издаје нас не изговорено

Летимо звезданим морем
у срцу пијане барке
будимо се препознати
пољупцима нежне варке

Немамо моћ заборава
заражени свом лепотом
у сусрет себи непомични
опраштамо се с животом

О љубави најтужније ћуте славуји

Мегдан

Земљом зјапе раке
снови палих богова
бљеште црне муње
с наоштрених рогова

Јуришају пајаци
на шареним свракама
богаљи се даве
замишљеним шакама

У водама замућеним
тону бела лица
с разјапљеним утробама
змајоликих репатица

Мутирају бубе
грозничаво гмижу
једна другу жаре
крваве се лижу

Прште тешки оклопи
огњен точак врти
с укрштених мачева
звер се цери смрти 

Рецитал

 

Волим те
ходајући небом плавих зумбула
кад ме дозове нешто страно
и зине камени зид
да ми прогута сенку

Волим те
зурећи у сунце Великог Петка
кад ми се укрсте очи у тачку помрачења
и никне трновит реп
сличан бројаници

Волим те
кријући се пред заборавом света
кад ме ослепи суза самотног свица
и осване глас жртве
у ушима тишине

Волим те
сањајући кретање нестварних пејсажа
кад ми у трену застане дах
и чудо постане видљиво
за оне који знају пут

Ја лудак твог живота
рецитујем ти љубав
слово по слово
у самоодбрани

Лице тајне

 

Грозничаво ја размишљам о теби
загледан у одраз свете воде
сећањем лутам скривен од себе
збуњен маштом столичне слободе

Где је сунце пало рађају се птице
верне живој песми о чаробној зори
сусрет изван ока напуштен од туге
невиношћу дише у крстастој гори

Верујем да звона одјекују срцем
замишљеним пределима откривају имена
а тајни из које се издваја лице
умиљато шапуће побожна жена 

Равнотежа

                          Милану Тепшићу,

Раскршћа уплићу
одјеке корака
недовршени облици
забацују мреже
експлодирају баритони
из сентимента
у одсуству равнотеже

А сведок страха
од неплодних дана
у оклопу славе самураја
објављује рат
скупљачима секунди
скривеним између
два краја

У судару завађеног ока
покрети на топоту
нестрпљења
над пешчаном тврђавом
светлуца облак
пред луном
испуцалих мена

Граничне се измаглице
размичу у строју
недељивих бројева
ослобађају игре
снови тужни уче да се смеју
потковани маштом
перјане чигре

Интермецо

Гле геранија
с генетиком цитронеле
пахуљице пармезана
кљуца

Гле шаренило
уснуло
у тетребима
муца

Гле ври
азурна крв Европе
ржу месершмити
у хор кастрата

Гле прст
међу ребрима
и нетакнута
барка Арарата

Гле прегорео
месец
трагови лутају
без стражара

Гле рупа
у хоризонту
и луди пајац
шапуће крај олтара

Забраните
април у одсуству
равнотежу
и гравитацију
шпагете

Забраните
анатомију
библиотеке
и филхармоније
оперете ...

Виолина у Икс молу
                              Велиборки Пешић,

   О има ли у теби
   још светлости маслачка
   арома оргазама
   руских степа

   када се сударе
   примирја праскозорја
   с невиним једрима
   дугиног репа

   Кад жуборе степенице
   до пупчаних уточишта
   где чајници пасу
   обнажене траве

   а препелице као чембала
   јашу сновиђења
   херувима јаве

   Под хаљином
   од чипкастих птица
   кад се дивљач поји
   језером кисика

   нетакнутим родиљама
   док извиру крила
   загонетком бројанице
   скривених видика

   О има ли у теби
   још светлости маслачка