Дресер поправља фризуру

Остадоше имена.

Кваке времена. Непажљиво проћердани сати суде младости. Опијеност запуштене инерције укида смисао смера. Хронична жеђ за временом.

Смисао сакривен у рову тражи мајку.

Егоизам романа производи речи које вежбају пажњу. Читање је само предигра ћутања. Тишина постаје музика.

Суноврат празнине, тобоган турбуленције.

Морска пена дрско љуби стење. Еротски осећај тврдог и меког.

Сунце.

Песак. 

Плажа. Додир.

Младост брзог заборава. Метла слободе.

Сиеста II

Поподне паметно спава.

Људи нервозни. Сунце закорачило и застало. Сува земља,попуцала. Ниједна реч не може да разбуди поподне.

У крошњи дрвета гнездо. Гранчице здружене над амбисом држе се, не падају. Поподне сањa нерођене птице. Њихов крик погураће Сунце.
Звук живота пева лето.

Нема опоруке од врућине. Рад постаје јерес. Клобуци неспретних скривања укидају наду. Машине почињу да се кваре.

Да ли су откриле религију ?

Судији капље зној са чела. Напето упиње пажњу на предмет у коме нема невиних.

Није миљеник сиесте. 

Сви пију

Препуна кригла пива. 

Пена се уздигла ван сваке форме. Необавезни облици растерете. Људи наздрављају и без неког нарочитог разлога. Пена се заљуља и потом нестаје у пећини грла. Жеђ је многима понудила смисао. Ван жеђи скоро да га не виде или не желе да признају да постоји. 

Клубови жедних су највећи планетарни покрет. Сви пију. У подруму једног таквог клуба изражено је мишљење да је пиће једино што разликује човека од животиње. Многи би се радо дружили и са животињама али оне не пију то јест пију само воду што их не квалификује за седељке са људима. 

Попити пиће са лавом или нилским коњем. Певати староградску са крокодилом. Са петлом у свитање кукурикати и поразбијати чаше са медведом. Свет би се из темеља променио. Животиње би добиле право грађанства а можда би након извесног времена добиле и право да политички одлучују и дају свој глас. 

Кампање би политичарима почињале од мравињака а завршавале у орловом гнезду. Пацовима би се обраћали само преко ТВ Пацов, наравно на њиховом језику. Нико више не би имао право да каже да му је досадно. Сви би живели пуним животом. Многи би поново од животиња научили да пију само воду. 

Многи би једине пријатеље налазили у зглавкарима и инсектима. Мало ко би све те промене могао да прати. Доктор Дулитл је наздравио свом папагајском пријатељу. Ласте се сада селе само до најближег кафића. 

Лајка, Маза и Луња су им пренеле да је пиће тамо доста јефтиније.

Први космички брод

Препрека има своје стране света. 

Сваки јужњак различито је савладава а сваки северњак исто. То је њихова уједно и највећа разлика. Северњак се већ упире на следећу препреку док се јужњак увелико одмара и поноси собом и пређеном препреком. Препрека препречи али нуди испит у спознаји сопствених домета. Северњак не признаје границе а јужњак не признаје своју ограниченост. 

Са истоком и западом ситуација је једноставнија. Они су све одавно решили јер је све већ одавно решено и само се понавља. Лепота, у бесконачности понављања опстаје. Такође и сукоби и интезитет унутрашњих поларитета. Како би се иначе кретало оно што иначе мирује ?

Несклад на површини и јединство на небу. 

Отиснуо се човек од Земље и умешао у буку космоса. Заставе нису толико важне јер то је победа врсте. Сунчев систем је постао авлија. Разлике из те перспективе су безначајне. Штавише, из те визије и северњак и јужњак једнако изгледају. Излишно је горопадити се на космос. Он није препрека и не може се преварити већ упознати на начин да се знање и способност развијају сразмерно немоћи. 

Пећина је била први космички брод.

Веверица полаже матуру

Хладно је и дува снажан ветар. 

На станици нема пуно људи. Оно мало што их је стисло се у своје капуте и мргоде се. Чекају. Чича умало не изгуби шешир. Тако стар човек а по оваквом ветру ставио шешир! Можда нема ништа друго, можда ?

Младић покушава да упали цигарету али то не успева из прве. Сагиње се, извија и на крају успева.Увлачи дим и упаљач враћа у џеп. Жена до њега стиска своју ташну и прибија је уз себе. Глупо што је уопште и долазила без најаве. Однекуд се појавише два кучета. У дуету почеше да лају на аутомобиле који су пролазили. Црно куче је јаче лајало од риђег које је више поскакивало. Трајало је то поприлично. Људи су пристизали, станица се смањила. Кучићи нису одустајали од свог протеста . Непознато је да ли је њихов кучећи протест био усмерен на возаче или аутомобиле или пак на обоје. 

Аутобус никако да дође и све постаје некако безнадежно. 

И људи и кучићи и станица и тај мрак што је станицу окружио. Једино би долазак аутобуса поправио тако тешку слику и унео неку наду. Додуше, прошла су већ два аутобуса али нису се зауставили. Њихово једино оправдање што нису стали је била картонска табла окренута наопако на којој је писало ЗА ГАРАЖУ. Као да то све није довољно већ је почео да пада снег. 

Девојка је зауставила такси. Младић је запалио предпоследњу цигарету и кренуо пешице полако се удаљавајући. 

Недалеко од станице, у шупљини дрвета, веверица је своје легло поспремила и сада приљубљена уз кору дрвета мирује.Она је своју матуру положила и заслужила је да се сада ваљано одмори. 

Глава није дугме

Дугме на униформи се клатило, климало и напокон отпало. 

Униформа без тог дугмета нема ону моћ безпрекорности и решености. Ставили су друго дугме али није баш одговарало. Пробали и одустали. Вукло се то и ево од скора нашли нешто што подсећа на решење. 

Јебеш дугмад, може и чичак само да изгледа – неко се паметан досетио. 

Сад је важно да се изгледа - кад смо прејебани преко мутне Марице заједно са Трновом Ружицом и седам патуљака без Снежане. Снежана је на време пришла непријатељу, више из пристојности него од страха. 

Бајонет дипломатија има своје аргументе али јој на крају увек фали неки бајонет. Сутра је јако далеко а ноћ је мало коме пријатељ. Шта се уопште догађа овде ? 

Остала само географија и домаћа кухиња. 

Чувајте рецепте и памтите шумске стазе. Опет могу да затребају. Може се и без оног дугмета али не може без друге главе. 

Глава није дугме, али зато није ни да се пришива већ да се носи.

Сада је само странац

Плима је прави моменат.

Отискивање од обале буди храброст и успавану снагу за одлазак. Путеви одласка се отимају логици која наговештава да је свуда исто и да је сваки одлазак само хвалоспев срца, које жуди. Да, свуда је исто али онај који иде се мења и плима га чини зрелим за поход и лице његово начини одлучним, понекад тмурним јер кратко траје та свежина и јутра се више мало ко сећа, оно остаје далеко. 

Врлетна бекства младошћу одливена, у загрљају летње кише. Памте се и препричавају, бришу границе поколења. Храст чува шапутања на растанку. Понео је парче тарабе, да га има преко океана, нек му се нађе када га савлада туга и ако остане без наде. 

И сада када гледа плаво море, види је како плаче и смеје се у исто време. Туђи гласови одјекују палубом. Мисли у сликама. Сада је само странац. 

Само странац. 

Странац ........  ....... .

Најтежа казна

Дрвеће је заборавило рат. 

Када нема никог поред тебе ослони се на дрво. Оно је увек пријатељски настројено. И када се посрне и када се има воља оно је ту. Оно је прикривени учитељ. Научило је да буде само а опет да буде и шума. Смеје нам се јер је надмоћно, изнад је и своје и наше туге, бола и муке чак и живота. Прихвата сваког ко се ослони на њега и непријатеља скрива као и свог најмилијег. 

Облаци су немирни јер су завидни. Брзо се смењује њихова лепота. Дрвеће шапуће облаку а он је већ побегао. Нестално и очаравајуће место. 

Чије год очи досегну за тренутак и обухвате, одмах потом утопе се и питомо науче да чекају и стрпљиво воле, ко год да наиђе или из даљине појави. 

Сваки писац има космичку обавезу да напише у својој моћи нешто о дрвету и шуми. Убију дрво, и писац је мало мртвији. Када убију шуму и себи укуцају ексер. Писање постаје тада отужно и прави магацин самоће и безизлаза.

Када убију шуму остају сами са собом. Некад је то најтежа казна, веће нема. 

Чуо је облак и махнуо шуми својим репом. Пустио је кишу и шума се смејала исијавајући радост. 

Над трулим вентилом и 302 виљушке

Остао без генерације. 

На тренутак помислио је да је те године само он рођен. Овај отишао у иностранство. Онај се није ни враћао из иностранства. Овај је спикер на телевизији и једино њега редовно виђа. Онај из старог краја погинуо. Други се убио. Двојица се приженили. Један се стварно пропио. За оног је чуо да је у затвору. Онај рошави је адвокат. Онај са зубима на раздељак отворио фризерај. За оног крупног чуо је да је постао председник кућног савета. За све је чуо, скоро никог није видео. 

Шта се у ствари догађа? 

Онај што се са њим туко на великом одмору је кувар. Где су сви ти људи? Стварно је свет велики. Куд ли се денуше мајку им ... 

Барем да је неко од њих водоинсталатер. Чесма му је отишла и треба да се мења вентил. Нико из генерације не може да му помогне за проклети вентил. Стигао рачун за струју. Нема да плати ни данас, ни сутра. Онај панкер сада је пољопривредник и гаји папкаре. 

Ђубре није бацио и смрди му стан.

У поштанском сандучету стално му нуде да му донесу пицу. На врата долазе манијаци са шерпама и торбари непознатог порекла. Једна Румунка хтела да му прода 302 виљушке и нешто шрафцигера. 

Ушо вирус у компјутер и неће да изађе. 

Најбоље да легне, да спава и после да тражи своју генерацију. Ако је и не нађе, можда она нађе њега.

Једино корисно што сада може да уради је да легне и гадно да заспи.

Гоблен

Храмље у речи када неће да увреди неког драгог јер после је касно. 

Када се искаже да краја, почне да вређа од љубави према истини. Реч исто уме да убије, спорије али исто тако успешно и незаустављиво. Гласови раздраже и топле умове и до хорске свађе није далеко. Одговори, питања, питања, одговори, контре, реконтре, спрдња, незамерање, кукавичлук, промена става, мајоризација, безидејност, безперспективност 01 и 02, летаргичност, летаргичност 01, летаргичност 02, обломштина, апатија, епидемичност, практикум трудова, немоћ удова, храбрија прошлост, формалност, тактичко пишање, буђави виц, повраћање у шољу, јутарњи бурек, рођачки спам, вести за подригивање и свуда гоблени исте госпође која се није удала јер је цео живот везла и слушала ово све . 

И после свега наставила је да везе јер дубоко негде знала је да је све без везе осим самог веза. Од њих ту нико неће да је ожени и она за њих не постоји а они се тако деру и серу да може да погреши убод. 

Растегла се ноћна бука до јутарње бруке и лоповског разлаза ко да се никад нису срели како заједно тако и са госпођом која је везла по зидовима један исти гоблен.

Брига и претња

Претња убрзава случајне судбине. 

У кошмару будности донесе блиставе сударе и неочекиване обрте. Неизречена, али присутна претња је још опасније неподношљива. Једини достојни ривал претњи је брига. Брига може да отупи оштрицу претње и дисциплинује ритам страха. Брига уме да прави стратешке одступнице и локализује замке при повлачењу. Брига је свесна и могућег блефа претње. 

Брига је као мајка која све чини за своје дете. 

Претњи у том случају не преостаје ништа друго него да прети још оштрије. Брига након тога користи већи маневарски простор јер зна да оштрија претња више говори о немоћи исте. Претња постаје пакосна и налази неког знатно слабијег који од саме појаве претње почиње да муца и стење. Тако сви дођу до могућег краја. Брига је стресла претњу и весело се греје са породицом поред пећи, чекајући новогодишње празнике. Претња је нашла неког далеко слабијег али послушног и уплашеног. Магнетизам разноврсности племенитог очаја. 

Оно што охрабрује је да брига никад не прети.