Какве ли
земље, каквих ли људи !
Ходају
лицем погнутим . Нема радости. Улице попут канцеларија. Сви ходају у тишини и
носe неке фасцикле. Издалека сви делују као неки јако учени људи упрегнути на
корист свих. Одела, кравате да се посечеш, ципелишке одбијају прашину савршено.
Прошеташ
се другом улицом. Само црни аутомобили.
Улица дозвољена само за црна возила. Саобраћајац исто у црном. Пешаци такође
обучени у црно. Фасцикле које носе црне су.
Помислио
си снимају филм !
Каква грешка!?
Млад си и незрео. Бубња ти дубоко у бићу нека
музика. Корак ти је осмех лак, ненадани дар. Голица те младост и умива први зрак.
Не умеш да мрштиш чело ни да претиш
смело. Загледан, помислиш да птице теби
цвркућу. Хоћеш да помириш подне и поноћ.
Неук и драг спреман си и убицама да пожелиш лаку ноћ.
Брзо још
данас нађи црну фасциклу и почни да се шеташ. То није савет већ наређење. За
црно одело мораш да зарадиш. Немој да се руке зноје и остављају траг. Они који
скупљају фасцикле то не воле.
Без трагова
и без доказа.
Заборави
музику. Она је слабост. Неодлучан си.
Постављаш
неозбиљна питања. Питаш се зашто ти све ово причам !?
Нема коментара:
Постави коментар