Терасу на првом спрату просто су "окупирали" голубови.
Хаотично распоређени заузимајући преостали слободан простор свима су ставили на знање ко је "газда" на првом спрату.
Власнику стана поштару Мики умрла је жена. Она није волела птице, посебно голубове. Цео живот провела је поред телевизора. Тако је и умрла гледајући једну серију. Није видела крај. Умрла је на рекламама.
Мика је као поштар цео живот ходао и завидео голубовима што могу да лете. Да је успео да полети никада не би био поштар. Терасу је поклонио голубовима.
Раном зором изнесе зрневље и остатке хлеба.
***
Знао је Мика једну госпођу која је живела са дванаест мачака. Редовно јој је доносио рачуне и пошту. Хтео је једном да је пита како их све распознаје али на крају ништа од тога. Знао је добро са ким може да проговори као човек. Таквих није било пуно.
Мика је добро упознао народ. Његов отац је био железничар. Имао је обичај да каже :
" Научи да слушаш да би могао да ћутиш."
Отац је постао мудар поред возова. Са људима никад ниси начисто. Тешко је бити паметан са људима.
Седи на кревету слуша голубове и ћути.
Дани пролазе. Комшије се буне и гунђају због голубова. Не обазире се. Када им је једина тема он и његови голубови значи да немају своја посла.
Данас је слушајући голубове умислио да гугучу о њему. Није хтео да отвори терасу већ је прислонио уво да их боље чује.
Разуме их за разлику од људи.
Калдрма је купио биоскопску карту.
Филм га није занимао већ биоскоп. Ту су се окупљали када су бежали из школе. У ствари имали су два места. Дешавало се да у дану користе оба. Прво биоња затим слободна гајба.
Требало му је око пет секунди да види да је биоња његове младости пропала на ниво подрума. Простор је процењивао по угловима. Једино исто су фаце. Увек губитничке и сада и онда и увек. Није имао јасан разлог али волео је да гледа паћеничка лица губитника.
Тренутак када би ухватио њихов осмех сматрао је за благодет.
Прошао је обе обале и дубоко спознао да су губитници један народ. Знао је да тако мора али му то није умањило задовољство да им посматра лица.
***
Имали су проблем са оправдањима. Пуно су бежали. Морао је нешто да предузме. Тупили су као и обично. Отишао је до диспанзера тог истог дана када су расправљали како да реше проблем изостанака.
Лекар је изашао на паузу. Није закључао ординацију. Сестра је ушла унела фасцикле и изашла. То је био прави моменат за акцију. Ушуњао се и из фиоке извадио хрпу оправдања. Сва су имала печат. То је било довољно. Није узео све.
Сутра у гајби било је славље. Кували су ракију и величали спасиоца. Свињски су се напили. Те недеље је зарадио на оправдањима. Уживао је када је свима платио биоњу и виршле.
***
Клинци више не беже у биоскоп.
Почео је филм. Калдрма је устао и изашао.
Добар осећај.
Године су ништа више него степенице.
Пењеш се на врх да би скочио. Приземље се сели у заборав и успомене добију мирис хране. Несташно прошлост постаје доминанта. Парадокс је потрага за прошлим и окончаним. Страшно када се смисао живота пронађе искључиво у прошлости.
Дани су попут капи. Недовољно да пијеш и премало да се удавиш. Самоћа је пустиња, врело подне без воде.
Седи на кревету и гледа прошлост. Свака фотографија задаје бол а утехе нема.
Пионирске мараме. Безазлени осмеси и прво другарство. Двориште испуњено смехом и игром. Строга учитељица која се воли. Сунце које гледа како се игра између две ватре. Парк младости одзвања од јањина и лоптања. У млади сумрак крећу жмурке и скривање иза дрвећа. Језик младости је покрет.
Паркаџија их јури и не може да их стигне. Смеју се свим срцем. Чекају да оде, затим настављају игру на трави, зеленој трави која се не љути што је газе и трче по њој.
Споменик их чува.
Велики Милош са уздигнутом руком чува децу. Поред њега кестени и клупе.Тражи се детелина са четири листа. Размилела се деца и траже. Нису ништа изгубили али траже упорношћу рудара.
Не може више да гледа. Боли.
Кад зажмуриш видиш мрак. То је кључно, видети мрак и одморити очи од прошлости. Чује далеке гласове, дозивање и растанак у исто време. Почиње кошмар.
Тај кошмар је његов једини смисао.
Понекад се везује за случајно.
Угао улице где пролазе троле врло је негостољубив и узак. Пешаци морају да се крећу тик уз зид и на тај начин чувају. Тротоар се шири тек након тридесет метара.
Прошао је првих двадесет метара кад се испред њега испречи дебела жена са кесама. Троле готово слепљене протутњаше једна за другом поред.
Тако дебела жена у тако уском пролазу био је лош знак.
Нико се није померио. Поред њих је прошао комби . Помислио је како би било лакше да је прескочи него да је заобиђе. Шта год да је помислио није померило дебелу жену. Стајала је непоколебљиво док су се кесе вијориле попут застава неке непознате армије.
Сад му је криво што је уопште изашао из стана. Хтео је да купи једну тетру.
Да се није појавила тако дебела жена већ би се нашао у радњи.
Неодлучност га је ломила током дана и сада је кажњен.
Прво је чекао ручак. Затим је био телефонски позив. Дошли су после из кућног савета за потпис. Бацио је ђубре и свратио до радње по уље. Дебела жена је крајње логичан низ.
Аутомобили пролазе, троле се њишу, они стоје укопани ситуацијом.
Ко зна, можда су још тамо.
Прецизност исцрпљује.
Душу је одавно дисциплиновао и послао на спавање. Она је утрнула и у овом послу била је само терет. Душе лоше склапају послове. Душе не препознају време нити су везане за простор. Немају свест и зато не посећују тржне центре.
Своју душу никад није волео. Била је некорисна, кршила је прво правило света о користи. Осим тога стално га је опомињала да није добро што постаје човек монструм. То га је посебно нервирало. Када душа заспи он најбоље ради. Снови постану тешки, тело се трза, немир проструји грудима.
Заборавио је када је својој души забранио да дише. Неки нејасни дан противречно сив. Дуго је требало да схвати да душе иначе не дишу. Он је својој забранио за сваки случај.
Душа се најбоље брани ћутањем. Гласно ћутање душе утиче на његову прецизност. Догоди се да када пије воду пробуди душу и узнемири је. Необично али он воду пије жмурећи.
Сусрет није био пријатељски. Погледао је своју душу и застидео се. Схватио је да је побеђен. Душа није узмакла. Није ни могла. Заоденута једноставном бесмртношћу и она се стидела што је допала њега.
Радо би је задавио.
Када су га одводили испред зграде се скупио свет. Свет иначе воли туђу муку. Нико их није звао мада су дошли као публика.
Три снажна младића водила су га ка излазу.
Руке су се испреплетале на врату. Ту где ју је угледао хтео је и да је задави. Душа се није бранила. Стезао је свој врат истрајно. Глава се ритмично померала.
- Боже сачувај ; неко добаци.
