Како да се свидим људима када је све бесмислено осим самог живота?
Нема наде за преостале жеље. Препуштање промени у вртлогу кружења. Ход без циља не зауставља корак. Реч се расплињује и мисао није коначна јер увек тражи нову, и нову. Када пародија живота постане сам живот нема више пародије и глумци више не глуме. Тако нешто се догађа и са писањем. У основној коначности то је само потврда писмености. Потопити реку камењем, то је жеђ луде чежње за чудом. Ако чудо већ живи и ту је са нама онда и није чудо, већ роб наше маште.
Кретање је усахло у побуни покрета. Млатара се целим бићем да се крила не оквасе смолом. Смола се не помера јер црно ничему не тежи. Огртач скривања од смоле и од црног танак је и лако се цепа. Рупе од њега постају мода. Сама рупа је поносно празна и не спречава поглед. Поглед, са обе стране рупе, у недоглед.
Сваки човек је акробата. Свака реч, једна жица уз коју се вере. Ћутање је планина. Наговори планину да се покреће и шапни јој на уво воду, да буде, да тече кроз њу.
Снага се смањује супротно од смера од кога се иде. Трошке живота хаотично распоређене чине неодређено, стазу, неодређену. Умор стиже путнике, тражи се кафана – а од кафане ни трага. Кафана је за човека – а од човека ни трага. Где је отишао човек ? Куда се денуо човек, уморан од ратова и прогреса без кафане ?
Изнуреност баналног хаба ум и звоњаву складног ветра усмерава на таласе и њихово весеље. Улица не припада граду. Никад није ни припадала. Улица припада само себи. Једина је која види своје лице.
Теорема крљушти и љуспица открива генијалност воде. Ништа без воде !Писање је купање речи. Оне се купају, и окупљају, да трају и да звоне у људским маглинама. Прилично једноставно. Егзибиционизам стила не мења суштину.
Пријатељи се грле и руке укидају границу раздвојеног. Додир је снага неуништиве споне, неукротиве љубави и разодевања отуђености.
“Некада” у будућности није немогуће у утроби времена. Млин за време покрећу писци вртећи Точак супротно од необичности коначног. Скоро сваки писац пожели с времена на време да ожени млинареву ћерку. Када се то и догоди, готово редовно престане да пише. Згодна млинарева ћерка је слађи залогај од било чега белог и празног, неиспуњеног и неиспрљаног.
Чешљем чистити травњак, могу само деца, војници и градитељи кинеског зида. Дечак и војник су пријатељи. Када падају бомбе и доносе смрт у обиљу ужаса војник је уточиште дечака, који се ту, на страшном месту затекао. Дечак се “збио” код војника и зажмурио. То је једина дечакова одбрана од бомби – близина војника и жмурење. Игра жмурки као систем одбране.......Дрво за “пуј” је експлодирало и треба засадити ново кад ово прође.
Где је место где можеш да седнеш и удахнеш ваздух ? Опет само књига нуди луксуз утехе удаха у миру. Склоњен од муке и мучнине опаког времена препушташ књизи своју квоту времена удаха. Листови папира често подсете на дане који пролазе и који ће тек доћи независно од поглавља и пасуса. Преплићу се жанрови и живот је увек изнад сваког од њих. Живот није жанр.
Ветар је неумољиво груб пријатељ. Ипак, куда он жури није сасвим јасно.....Пратити ветар није ни мало лако. Како год, свака потрага води до мора, до обале. Ту се ветрови света журно упуте на дружење, јер сваки ветар је музичар јер ако то није, престаје да буде ветар. Океан је добра позорница за космичку фугу ветрова.
Не треба им диригент, укроћени ветар је немогућ.
