Могао је да буде председник.
Благ поглед, меки корак.
Научио би да маше раздраганој маси без осмеха и саосећања. У авиону би намигнуо облаку чисто за срећу. Растао је у срцу града где је небо пукотина. Негде на потезу између парка и центра поверовао је животу. Чудан мајски ветар убедио је Драгана да је ноћ љуљашка а Сунце стари сват.
Могао је да буде професор.
Одело му паше беспрекорно. Наслоњен на клупу тихо би причао да га боље чују. У зборници би на време отварао прозор. Многи би цигарете узимали од њега избегавајући трафике и свој новчаник.
Могао је да буде...итекако је могао да буде.
Када је већина бежала он се вратио.
За рођендан је добио пушку и униформу. У овој земљи то је ствар традиције. Дуг очева.
Свануо је и дан после.
Они који су бежали сада су се вратили.
Он је отишао.
Од свега што је могао постао је ратник и путник.
Мој пријатељ....
Драган.......
Нема коментара:
Постави коментар