Твоје плаво

Иза Сунца
Месец прошлости
Веје.

Твоје плаво
Видим 
Греје.

Невине очи
Сенке Поподне 
Жеље.

Јутро.
Двориште 
Празно.

Између
Две ватре
Школице.

Нека бије.
Нека бије.
Лопта на месту није.

Шишкама
Голицаш Сећања.
Прорадила Фонтана.

Свет је стао
На твој Длан.
Опет си сама.

Лутам и пишем

Ветар је написао прва слова на Земљи. Први учитељ писмености. И поред тог доприноса он никада није добио име. 

Остао је безимен.

У реци времена имена су људима постала неопходна. Одувек је постојао страх од заборава и не спомињања. Имена су тако постала наследна и непроменљива.

Историје постају историја.

За детаљније информације обратите се Херодоту из Халикарнаса.

Вртлог

Када је схватио бит проблема живот је дубоко замакао. 

Дубоко су га потресли догађаји иза којих је стајала вечна људска похлепа. Похлепа без дна. Земља у којој су и живот и смрт подједнако бесмислени препуштена је похлепи.

Обиље глупости се надовезује на то као кашаљ пушача. Вртлог трагикомедије и кича. Спољна форма пара-квазикомне-трагедије је убиство смисла у свакој временској пројекцији.

- Бесмислено је све осим бесмисла !

Друштво паралелно похлепних постаје друштво очајника.
Кретање очајника постаје кривина похлепе. Када очајници сазру у маси радосно прихвате јастук историје и родослов заборава.

Поглед ка реци открио је искричаву светлост која се насумице јављала и губила. Пробао је да погоди ритмику али је тај задатак био претежак за око. Спустио је поглед и низ лице се од котрља суза. Дуго је клизила. 

Осетио је стид не зато што плаче већ што је изнедрио сузу смисла.

Сузе су последње уточиште смисла

Хода и плаче.
Чује звона
Види,
Цркву на води.
Нема снаге
Бесконачно бурно.
Руке хладне.
Облак бледи
Велико плаво.
Промиче
Бескрај
Остаје
Бесмисао.
Човек
Блато Вришти
Од Похлепе стење
Нема краја
Бунилу.
Где је
Дечак Осмех
Који Поклања
Море ?
Обале
Прерушена
Плутајућа
Гробља
Бесмисла
Похлепе.
На
Жалу
Њега
Нема.
Нема.
***
Светлост
У Нама.
Живот Брод
Сам је
Морнар.
Љубав
Спруд или
Сплав.
Сазнај.

Умивање

Директни разговори су непристојни. Реч уљудна суво пуцкета голицајући ушне длаке. 

Чује разговор у ходнику улаза. Улаз је место изгубљених речи. Циганке дошле да оперу улаз и степениште. Немају топлу воду. Проблем. Станари ретко отварају врата. Млада Циганка села на степениште и пуши. Друга старија звони али нико јој не отвара.

Отвара врата и гледа их. Оне ни да трепну. Схвата да оне из неког разлога не могу да изразе збуњеност. Као да су очекивале да изађе. У неку руку он је тај који постаје "збуњен".

Тренутак неизвесности који је потрајао најавио је његово извињење. Извинио се невешто и беспотребно. Хтео је још нешто да каже али га је у тој глупости спречила старија Циганка тако што је пружила кофу. Спонтано се захвалио и испољио кретенизам.

Напунио је кофу врелом водом и спустио пред њих. Стекао је утисак да су у њему препознале идиота.

Млађа је натопила крпе и почела да риба. Старија је изашла из улаза. Вратила се са поштаром. Није смео да дозволи да га види. Тотално неочекивано из стана је изашао комшија. Улаз је постао тесан. Нагло се померио и срушио кофу. Комшија је опсовао. Поштар се померио и попео на степеник. Циганке су укрстиле погледе.

Овог пута млађа Циганка му је дала кофу.
Захвалио се и отишао да наточи.