Кавез је колевка нових тирана

Труд и зној.

Напор сажете воље преброди дете и роди друго биће. Кошуљица детета остаје вечно у сећању. Употреба ствари такође раздваја одрасле од деце. Неписана граница има своје карауле.

Тирана од других одраслих одваја степен моћи над другим одраслима. Други су ѕа њега готово деца.

Човечанство је одрасло, мада му је понашање крајње дечије. Тирани ослобађају људе од слободе и стварају велике кавезе контролисаног понашања. Тирани се повремено потуку, тада растерете своје кавезе. Тирани могу имати пријатеље само док су деца.

Тирана чувају чувари кавеза и моћ других тирана. Тирани су у бити производ као и све остало. Имају ограничени рок употребе без гаранције. Никада се неће видети на пијаци како купују зелениш. Моћ власти је историјски снажан јер је генерацијски усмерен на оне у кавезу. Кавез је колевка нових тирана.

Живеле птице и онај који их је научио да лете......

Распоред

Распоред ствари у стану се рве са простором. 

Простор је мит. Мит не може да се победи. Са њим мора да се сарађује. Сарадња те врсте је компликована и свака недоречена одлука на штету је распореда. Идеалан распоред је у ствари сам простор. Тежиште проблема се помера на питање померања простора а не ствари које ће увек пратити простор. 

Померање простора даје сасвим нову партитуру распореду ствари. Ствари је у бројкама толико да се намири дебело црево егоизма заштићеног зидовима. Зидови не дозвољавају стварима да побегну невезано од распореда. Простор се громко смеје зидовима и стварима заједно. Људи у свом људо-врту сами тамничаре и господаре. Окружени стварима и њиховим тајним распоредом сами постају део инвентара. Власници ствари често желе да промене распоред. 

Они потајно хоће да промене простор али простор је мит. Власници се у ствари баве магијом. 

Граница

Коме смета његова њива ? Зар сад да иде у рат ? Мала Ружа је напунила четврти месец. Оноликом царству смета мала Србија ? Живе просто и никог не дирају. Где им је душа, зар немају своју њиву ? Што су наврли на његову, ко да рађа злато ? Земља ником не опрашта нерад, мора да се риља крвнички да не осетиш тело. Кад легне незна где су му руке. Сад те руке треба неког да убију да би поново радиле. Сунце сија за све. Није прошло пуно одкад су Турцима видели леђа. А сад....јебеш га. Рат нам је судбина. Пољубио је малу Ружу, махнуо руком и кренуо на воз. Срце му се стегло и око засузило. Небо тог дана као да се спустило њему на длан. Ноге трну, још га хлади Ружин носић. Више ништа не постоји осим Србије.

1914. крв.

1915. крв.

Саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".

***

Ноге су почеле да га издају. Снаге нема. Нека сила га ипак држи. Неки душмани запуцаше и он осети врелину. Паде на снег и сети се Ружиног носића. Иста хладноћа помисли, безазлено.

Више нико није могао да му науди. Једва да је био жив а још даље од тога да је био мртав. Нехотице, Милун је набасао на границу, раскрсницу светова. Није више имао снаге ни за један свет и сада је ту, неспреман да прихвати, преслаб да одбије. Страшно. Плућа би заплакала уместо очију.Препустио се. Готово да је прижељкивао крај.Чуо је глас. То је била нека песма. Језик је био њему стран али зачудо све је разумео.

Фама о „Коњској глави“^*

Дезоријентисана посада

Спава у вештачкој гравитацији

Колевка се преврнула

Уочене су мрље

На Деветој планети

Треба их обрисати

Препуштени су случају

Из Космоса вребају свакакви

Костоломци и израбљивачи

Понели су злато за подмазивање

Бирократског апарата

Рђаве бесконачности

Бог је сконцентрисан

Не треба му молитва

Док се коцка

Тераформираше Марс

Сад је ко Земља

Ках ках ках

На Јупитеру

Пред зору

Чује се хркање

„Коњска глава“

Је злодело

Орионске мафије

После неки звиждук......Ништа необичније није чуо у животу. Можда није ни жив ? Можда су сви мртви па се понеко понекад пробуди. Ко би га знао ? Он је сељак и слабо зна песме, ипак све му је сада блиско и разумљиво. Када те погоди куршум престанеш да будеш глуп.....

*Фама о „Коњској глави“ песма Слободана Шкеровића

“Сети се Цариграда”

Данас је уторак. 

Цариград је пао баш на тај дан. Царство је издахнуло. Геометријски сукоб, вертикале и хоризонтале. Тачка пресека, клупко историје. Од тог уторка згушњава се време. Ништа није кадро да опстане. Царство је испунило мисију. Преживело је сопствену смрт. То му нису опростили. Неће му никада ни опростити. Ако имаш пријатеља и ако га видиш у уторак реци му тихо да чује са бољом пажњом :

“ Сети се Цариграда ! “

Родослов заборава

Заборав или памћење ? 

Ко сме да памти а ко да заборави ? Који таленат доводи до циља, заборав или памћење ? На ком језику је уткан правопис памћења и да ли постоји правопис заборава ? Шта брже избледи на Сунцу, памћење или заборав ? Где су се школовали генерали памћења и да ли заборав има своје генерале и војску ? Зашто су писци издајници и дезертери обе војске ? Да ли је истина да постоји само један компас памћења и заборава ? Ако је истина да је то истина да ли речи поседују приватност ? Памћење упоређују са планином, да ли је заборав океан ? Жене тешко опраштају како ли тек памте ? Мушкарци могу све да забораве, осим жене и да ли је то опет почетак ?

Непријатно је након свих сазнања толико симпатисати лудост. Када је циљ свеколике памети лудост онда......... 

                                      Посада Књижевна Авантура