Лети, лети, бубамаро

Изашао је из градског аутобуса и одједном неочекивано озарен и помало радосно луд заплакао. Ишао је улицом уплакан. Народ ко народ пролази, ко још има времена за туђе сузе. Одрастао човек који плаче није уобичајен призор. Плач је некако предодређен за децу и жене. Њима сузе лепо стоје.

Када жена плаче ту је увек неко да је утеши. Сузе имају магнетизам.

Он је плакао као лудак у најави. Да је могао радо би се исповратио по људима у бусу. Они су изгледали беспомоћно и савршено нормално.

Гласно је зајецао и уплашио врапце на жбуну. Радник на пумпи га је осмотрио лоповски и одмах затим скренуо поглед. Уплакани човек је страшан призор. Сузе су слабост.

Три ратишта су иза њега. Сузу није пустио јер смрт је постала друг. Никог никада није мрзео нити хтео да убије а ето иза њега су три ратишта. Свако на свој начин бесмислено. Гурнули су народ у метеж и погибељ. Тровачи.

Пролази мостом. Вода пресијава. Види пањ како се приближава. Нагиње се и осећа како сузе са лица клизе у реку. Дубоко дише. Почиње да се смеје и опет плаче. Добацује нешто пању који пролази испод моста. Једна девојка га опрезно заобилази.

Спушта се степеницама на ушће. Сео је на прву клупу. Празнина. На руку му слеће бубамара. Поново јеца овог пута тихо. Прича нешто бубамари. Шапуће кроз руке. Као да се моли.

- Бубамаро,бубамаро донеси ми госте,
- Лети, лети, бубамаро донеси ми госте,
- Лети, само лети бубамаро донеси ми госте бубамаро !

Бубамара је одлетела. Извила је прво прекрилца.

Пијаца одзвања.....

- Ел умро ?
- Нисам га видео дуго.
- Нико га није видео па питам.
- Није.Чули би до сада. Пијаца одзвања.
- Јебе ми се за пијацу.
- Једно пиво јебеш све живо !
   Пијеш два јебем те и ја.
- Колики народ се скупи.
- Бабе ти, дај цигару.
- Што ти ономад побеже ?
- Гледо сам доста како лочете.
- Није било фрке.
- Ко керови сте. Само завијате и лочете.
- Такви смо. Ниси ни ти бољи.
- Нисам али нисам ни кер.
- Гледај ону бабу путује до тезге.
- Може јој се, има капу ко кондуктер.
- Има и куфер.
- Какви керови, гледате бабе. Перверзњаци.
- Плаћам пиво ако не купи купус.
- Баба је отмена неће она купус.
- Е купиће купус.
- Јебала вас баба са све купусом.
- Идем да пишам.
- Много напето.
- Дабоме,

- Јебем га у уста стварно је узела купус.
- Нису ту чиста посла.
- Он погоди сад пиво на чистину.
- Дао си му га. Заради ти пиво још на пишању.
- Узела значи.
- Него шта, две главице.
- Како си ?
- Нисам знао већ погодио. На претходној тезги га је ватала али није узела.
- Ватала а није узела кажеш. Ниси нас убедио.
- Ко вас јебе. Знао сам да ће да узме купус а сад колективни одјеб.
- Пиво је заслужено али образложење је мршаво.
- Добро. Ево, онај деда неће да купи мандарине.
- Сад нас јебеш и са дедом.
- Ко сме у пиво.
- Дај бре, да пијемо на миру.
- Носите се сви у пичку материну.

- Наздравље !

Епско питање ?

Једино приватно власништво је мишљење.

Страх од мишљења је поуздан. Страх и мисао воде подземни рат. Ниједна победа не обезбеђује опстанак. Човек је полигон сила чије порекло је старије од света.

Страх тријумфује са појавом људског рата. Кошмар и разарања су круна хаоса и погибељи. Мишљење у тим околностима постаје луксуз. Бомбе и ракете су гласније и уочљивије од мишљења. Пољубац такође.

Цивилизација изграђена на крви моћ гради на страху.

Ко има већу батину је исконско, надасве епско питање. У тој сфери страх подкупљује неке аспекте мишљења. Команди страха је потребан издајник и он за награду више нема потребу да се плаши.

Издаја је нови почетак.

Издајници почињу да рекламирају храбрoст јер да није тако не би издали. Несумљиво, све је могуће за оног ко поседује већу батину. Издајници се ређају попут ордења на исплегланој униформи.

Команда мишљења није у могућности да придобије издајнике. Нема чиме да плати и подмири издајство у редовима страха и веће или поголеме батине. Једино је преостало да гласно ћути и потајно мисли.

И дан данас је тако.

Савршено је савршено само ако је савршено

Лимена лица не говоре „добар дан“.

Тамне наочари, тамне лимузине, тамни сакои. Они имају мисију и зато се не осврћу већ ужурбано промичу. Величина подухвата је директно пропорционална величини лимузине .

Лимена лица немају времена за читање и чекање. Њихов мозак је модификовани калкулатор. У сваком и у свему виде само проценат. Проценат је она божија искра која мотивише њихов испеглан дух да истраје.

Слова и речи су превазишли. Све мање разговарају. Разумеју се покретом или њима познатим гестом. Посматрано изнутра они су савршени. Плаве и зелене таблете им помажу да такви буду цео дан.

Стари ратници су силазили са коња и тихо се молили препуштајући свој живот судбини. Лименим лицима таблете су судбина. Савршено је савршено само ако је савршено. Таблете су јебено савршене као и лимена лица. То је природан спој две савршене тачке.

Лимена лица не говоре „добро вече“.

Лимена лица „јебу кеву“ сваком семафору.

Рибама гаћице саме падају када они паркирају своје тамне „мечке“. Свет је тада у равнотежи и птице имају дозволу да цвркућу.

Лимена лица преспавају јутро. 

П а р а б а з а

Ко је успавао пријатеље? Време прошло и будуће. .... Ко је усидрио њихова невесела срца у бригу за одмазде? Тајанствена маглина...... У даљини музика слави прошлост. Нека је, нека. Звук је живот. Ћутање је светски језик.