Сто година од
краја Великог рата а Србија је још на
почетку почетка.
Време се
измакло, провалија постала сапутник и
на крају невољни друг. Страдања и погибељ
целокупног века бесмисао бесмисла.
Када официри
побацају прободени краљевски пар са
терасе - врата пакла се отварају за цео
век.
Издаја је реч
за повраћање. Издајник је неко коме се
брише лик. Остаје само печат да гори не
постоје. Издаја је
престала да буде тајанствени чин. Издаја
је на крају постала посао а да је
прескочила трговину.
На крају
Великог рата Србију прво издају буржуји.
Свесно и прецизно гуше Србију ради
властитог богаћења. Никад доста кад је
џеп поцепан. Мењали су сакое а џепове
нису шили.
Кад је постало
густо побегли су јер су имали где и са
чим.
На крају Другог
рата Србију издају српски комунисти.
Идеолошка заслепљеност и мржња уједињени
са генетским полтронством рађају
инвалидну земљу са две штаке у виду
аутономних покрајина.
Кад је постало
густо побегли су јер су имали где и са
чим.
Најслађа
издаја је последња у низу, никако последња
на крају јер краја нема. Наравно реч је
о демократској демократији демократске
демократије демократа. То што су издали
Србију није толико ни важно јер нису
издали демократију која је иначе стала
у један кофер.
Кад је постало
густо побегли су јер су имали где и са
чим.
Зора свиће,
дана нигде !
