Несан ?

Неписмени лакше и безболније заспивају.

Спавање и сан су благослов. Дечији сан већи је од сваког краљевства. Уточиште анђеоских крила. Логика снова је одсуство логике. Обећана земља без земље. Висина без лета. 

Нагнуо се над историјом. Пропада и то још траје. Пропада и даље. Нема краја пропасти. То и јесте симболичан оптимизам. Историја  пропадања пропасти. 

Киша је спрала псећа говна. Улица је невино мокра. Ваздух весео и податан. 

Не види историју на улици. 

Види једну бабу како отвара кишобран. 

Где вукови спавају ?

Пожелео је да оде на место где нема људи. То није једноставан задатак. Пре него то учини треба да зна где вукови спавају.

Улицом гмиже толико људи да је то непристојно.

Маса никад није пристојна.
Само навире.

Хтео је да се прошета. Сада је то немогуће. Неопходно је поставити знак да је овде шетња немогућа. Прва бочна улица понудила је решење. Склизнуо је у њу и дубоко удахнуо. Хода са јединим мотивом што даље од гужве.

Немогуће је побећи од људи. До краја није јасно како је то вуковима успело. Вучји род је нешто морао да преда у залог слободе.

Своје снове до истребљења.

Њихови снови одзвањају у људским њушкама. Њушке се мењају, снови остају проклето исти.

Угао самоће

Геометрија усамљености почиње од самоће. Самоћа сама по себи некад је благослов, некад проклетство.Тешка самоћа када досегне облик кружнице постаје лепљива усамљеност.

Дубоко укорењена самоћа сања мртве снове. Мртви снови никада не умиру. Понављају се бесконачно лишени сваког циља и смисла.

Тајанствени усамљеници.