У земљи Где Порађа се Беда У сваком Џепу неизмирена Креда У земљи Где је нестао Блам Више нико не Познаје Како изгледа Срам Затим долазе Они Џипстери Точкови прљавији од Ципела Речи слађе од Отрова Бранитељи Туђих Клозета Носиоци Нокшир Еполета На семафору Историје Грешне Кочије свих Боја Позорнице смешне Кад деца Постану Злочинци Заборав је мањи Пакао од Сећања ♫♫♫ ♫♫♫ ♫♫ ♫
Сићушне мисли изашле су из главе и прошетале улицом. Убрзо их је прегазио аутомобил чије власник није имао потребу да мисли већ да разговара мобилним. Тако унесрећене некако су се догегале до тротоара и потражиле пут кући. - Мале смо, зато смо и згажене. - Боље и ми да купимо аутомобил. - Ако то урадимо, престајемо да будемо мисли. - Нема везе, иовако не могу да нас смисле. Ушле су у стан али глава је спавала и показало се да је лакше ући у стан него у главу која спава. Цупкале су у ходнику и лизале ране. У ово доба више никада неће излазити. Глава се окренула на страну и то је био сигнал да уђу у собу.
Егоизам досаде, идеја размаженог незадовољног полусвета. Лажна слика посебности. Епицентар сујете и таштине. Свако може све осим да буде то што јесте. Прогоњено човекољубље је осуђено и вешто утамничено. Мирише на рат јер он враћа смисао животу. Уосталом и рат је само бизнис. Седам пудлица и пет госпођа усковитлали су опало лишће у парку. До краја није извесно која се од пет госпођа умешала у конфликт пудлица. Две госпође које су се од раније знале као и њихове пудлице нису придавале значај догађају. Друге две госпође видевши да се ситуација отргла контроли и саме су се дале у спашавање својих пудлица. Кошмар пудлица и госпођа привукао је пажњу једног бескућника љубитеља тишине који се невољно пробудио на клупи уз коментар: - Бежите поробљена браћо, бежите !!
Некада давно у једном заборављеном краљевству на балкону свога дворца заспао је краљ. У хладовини неремећеног мира осанио се..... Нашао се на ливади. Ливада ко ливада. Нема Сунца ипак све је светло. Корак један, корак два ето њега испред дрвета. Нема сенке то је одмах уочио. Сео је, наслонио се и заспао. Круну су му даровали непознати људи. Напољу је народ згуснут и опијен догађајем клицао. Стигла је кочија. Један коњ се стресао и почео да му намигује. Више није имао сумње. Знао је да га воде на губилиште.
У једној згради на крају парка живели су заједно, људи и звери. Лоповски све загледају и људи и звери. Све грабе, само грабе и људи и звери. Кад изађеш из зграде Сунце ће да сване !! Зар иовако није све само позориште ? У лоших господара нисам видео добрих слугу . (Ксенофант)
