Егзотични анархиста дрема

Писање је попут пресуде.Нема компромиса.

Писац нежељено постаје судија времену у коме обитава. Догађаји се нижу, промена експлодира, суштина се не мења.

Исте улоге и природна смена глумаца.

Жртва не подразумева и жртвовање.

Свесно одрицање је морални чин. Спокојан сан богатих ремете сиромашни својим шкгрутом зуба док их имају. То је и разлог да богати ваде убогима зубе а убоги кад смогну снаге богатима поваде главе са свим зубима.

У таквим околностима потребно је писати непристрасно.

Реч треба да греје и даје снагу попут сунца. Свима и сваком, докле год и како год.

Ипак, није тако.

Човек је видљива играчка невидљивих сила.

Ето нових глумаца на видику. 



Режисер мрда главом и маше руком истовремено.
Песник пензионер отишао на пецање.

Неписмени основали политичку партију.

Председник најсиромашније општине купио председнички ауди.

Кафана мајка променила пол.
Живеле бабе тинејџерке и њихове редовне пензије.

Ухапсили човека јер није имао пса поред себе.
На улици је скупљао своја говна са псећом кесицом.....

наставиће се....