Када сва чуда пронађу своја уточишта МИР пали цигарету.
Дуго пуши. Тешко је бити МИР. МИР није пушач већ власник дима.
То једино поседује.
Реч и Дим немају кућу ипак нигде нису гости. Реч има снагу пожара и
поплаве. Век једне речи је неисцрпан. Уткана у трајање нагиње
вечности, док МИР пуши. Ако једна реч има такву моћ реченични захват умна је хирургија. Хирургована реч добија нов живот јер човек напокон постаје њен орган.
(Тешка ситуација, чује се подригивање математике).
Реч се не зауставља. Непоколебљиво маршира у армији језика који је оружје.
Војна каријера, дакле !
Комуникација постаје параметар заједнице. Заједници је неопходан МИР, међутим ОН пуши и пушта ДИМ. Боја ДИМА дели заједницу и утврђује језик као оружје. Сукоб моћима, опсег глобалног простирања.
Спознати тежину речи значи окренути се ћутању. Они који ћуте постају потенцијално опасни писци. Ћутање је планинска путања писања. Реч и Дим поново односе победу. Лабораторија писца је његова глава. Писац без главе је немогућ. Звучи глупо али је тако.
Све Речи су блиски или далеки рођаци. Са врха планине хтели су да чују врховну реч. Они од блата пењу се, ритају, плачу, моле, преклињу и ору. Хоће да уновче сузе загледани у свој пупак.
Предање је хлад за главу. РЕЧИ подмукло преживе јер могу без ваздуха. Будућност писања припада писцима који могу да се супротставе РЕЧИМА и свим бојама ДИМА. Неопходне су убице речи.
Писци гиљотине.
Нема коментара:
Постави коментар